za m.

"He said now that you're in Heaven
Your trials on earth are through
But I didn't hear him mention
If Heaven's good enough for you"

Maare,

i dalje ne znam kako da se pozdravim sa tobom. Ti znaš koliko su mene nervirale one patetične sajber žalopojke, odnosno učestvovanje u trendingu Bovijeve smrti onomad na fejsbuku, ili Lemijeve, pa i Molinine (mada sam tada napisala poduži esej na tu temu). Ne znam ni kako da počnem ovo pismo, tekst, ne znam, ne znam kako da se pozdravim sa tobom.  Znam samo da to treba da bude na internetu jer na internetu smo se i "upoznali". Ne mogu sada da se setim da l je bio popboks forum, b92 forum, onaj jumetal neki gde se okupljala omalena zajednica postrok fanova. Uglavnom je bio internet, ali ti nikada nisi bio tek "još jedno biće sa interneta koje sluša strava muziku". Na prvoj real life kafi ja sam znala, znala sam da ću da te obožavam čitav život. Divila sam se svom tom znanju koje u sebi nosiš. Toj energiji. Stavu. Iskrenosti. Tvojim rečenicama. Tvojoj nesebičnosti. Kada bih te opisivala ljudima koji te ne poznaju rekla bih > ja njega bezgranično obožavam i ne poznajem učenije biće od njega. Terao si me da pišem, a ja sam uvek obećavala od ponedeljka ću ti poslati neki tekst. I onda smo se smejali potencijalnim naslovima tih tekstova, jao onaj "Kako sam počela da mrzim srpski Vajs". I onda kada sam pokušala da se nakon premnogo vopsa saživim sa saznanjem, da si otišao da nas odozgo gledaš kako smo jedna jadna vrsta,  panično sam tražila nekakvu aplikaciju, način da sačuvam naše poruke, te tvoje ideje, misli, opaske, jer jbga na kraju izgleda ostaju samo reči i muzika. Jednom sam ti rekla kako se ne plašim smrti kao takve, kako se plašim zaborava zapravo. I onda sam pola dana kopi/pejstovala sve što smo ikada u pola noći pisali, te tvoje rečenice za koje sam ti često govorila da ću da ih zapamtim i koristim kao životni quote. I jbte, jesmo sebična bića mi ljudi, sebični smo i kada neko umre, jer šta ako umre neko ko nas je činio boljim ljudima, ko je budio svu tu volju u nama. Čitam našu poslednju prepisku, tešiš me kako će sve biti u redu. Razmenjujemo jutjubove i komentarišemo pesme. Smejemo se neuko i plastično napisanim recenzijama koncerata. Zaključimo kako će mnogi od tih nazovi muzičkih kritičara biti sutra savetnici/e u nekom Ministarstvu. I promenimo temu jer nam je muka od svih tih navodno urbanih rokenrol bgd likova.  

Jao Maare, juče, danas, jedino što mogu da radim je da čitam tvoje prepametne misli o muzici, svetu i svemu. Sad bih ti rekla, jbte Maare ne mogu ja ovo, to da shvatim da te više nema, a ti bi me hrabrio da mogu.

Promene te i uliju ti snagu romani, albumi, filmovi, i oni retki ljudi koje si imao sreću da poznaješ. Meni je to bio Maare. Više nikada neću pomisliti da život počinje od ponedeljka. Uvek sam mislila samo da završim još ovo, samo da mi prođe još ova frka, pa ćemo da klopamo bolonjeze (jednom si mi pomenuo da tvoja Kristi to voli), pravimo šizofrenu rep kantri metal listu, i pričamo sve one tople priče.

Marko Nikolić je bio moj omiljeni novinar i muzički kritičar. Bio je moj prijatelj.