Toliko davno sam imala blog da mi
se danas čini kao da je to virtuelno parče nepovezanih zvukovnih impresija postojalo
u nekakvom prošlom životu. Društvene mreže su ionako trivijalizovale reči. I osete.
Zvao se Konobarice i kamiondžije. Taj blog. Ima tome sigurno osam godina. Pozadinu
su činili kaktusi i jedno neobično veliko sunce koje je isijavalo negde u
Arizoni. Volela sam tada da mislim da bi upravo tako izgledao zamišljeni pejzaž
oslikan rečma pesme Big Red Sun Blues koju je ’88-e ispevala Lucinda Williams
na istoimenom albumu. I onda, danas, čula sam album koji me je toliko opčinio i
toliko zarobio u proces sećanja. U nenamerno prizivanje. U lako složive prošlost-reference.
Uz potrebu da ih zabeležim, pretočim u nekakvo pismo upućeno onim dragim
ljudima kojima više ne pišem pisma. Neka umorna zima i neki istrošeni osećaji.
I Kill County. Maleni bend iz Nebraske koji sam tu zimu obožavala. Ono kad na
polovini prve pesme već znaš da ćeš taj bend voleti čitav život. Bend običnih i
prizemnih pesama koje ne sadrže nekakve metafore koje zahtevaju umni napor da
ih razumeš. Nepretenciozni i prilično nezapaženi alt country/folk. Isti onakav kakav
iznedri skoro svaki trem pod kojim se nađe dovoljno muzikalna ekipa. I eto
tako, sasvim slučajno, u potrazi za bližim informacijama o Kill County skupini,
naletela sam na Good Saints. I za njih bih, u prvi mah, rekla da su mi se
dojmili kao prilično neposredni – da mi neposrednost nije „kvalitet“ koji je
prerastao u podrazumevajuću karakteristiku muzike koju volim. Šest snimljenih
pesama od kojih su se dve izvojile, jedna naslovom – Alt Country Girls, druga,
Texas Moan, stihom „Shame on you Texas for letting her go“. Za razliku od Kill
County, na Good Saints sam potpuno zaboravila. Do danas. Doc
Feldman iz Good Saints snimio je album da ti pod jezikom ne bude
dobro. Stihovi oblikovani opštom jednostavnošću proživljene svakodnevice.
Stihovi koje, verovatno, i sami zamišljamo i izmaštamo ali eto nismo bili
dovoljno talentovani da ih pretočimo u pesmu. I to je jedino što se računa. I zbog
toga jedino što mogu da napišem o Sundowning at the Station jeste da kada
razmišljam o albumima mogu samo da razmišljam o potencijalu za poistovećivanjima.
O svim beznačajnim ali i onim velikim kao život sam trenucima ulovljenim u nekoj
pesmi, onima koji vraćaju mirise, koje govore o bljeskovima sećanja, koji znaju
tvoje i izrečeno i neizrečeno. I onda čemu recenzije, kada, sva je prilika, ne
umem da ih napišem? Kada u kratkoj formi enciklopedijskog napisa možete da
saznate „sve“ o nekom izvođaču bilo gde na planeti. U ogoljenom slušalaškom
užitku (koji se na kraju krajeva jedino i računa) činjenice poput gde je bio,
šta je radio i sa kim je svirao, osim zamaranja (ne)potrebnim informacijama, ne
govore ništa o meni kojoj je Sundowning
at the Station ulepšao dan i uokvirio sećanja.
Нема коментара:
Постави коментар