Naklonost (a i ljubav uopšte)
izražavam kuvanjem i snimanjem kompilacija. I pisanjem pisama. Poslednjih meseci, zapravo godina, nemam baš
preterano strpljenja da se „uživim“ u film, roman, seriju, pa često i u neko
drugo ljudsko biće. Deljenje/darivanje hrane, muzike i reči su jedine radnje
koje ne mogu da mi budu naporne i mrzovoljne. I jedine radnje u kojima sam
nekako najviše sama sa sobom. I to mi beskrajno prija.
Apsolutno sve bih mogla da
prerastem osim procesa pravljenja tih mikstejpova. Kada su u pitanju
kompilacije tada se ponašam kao raspomamljena devetnaestogodišnjakinja koja
pošašavi u srcu čitajući neku recenziju. I skoro sve bih mogla da bacim osim
mikstejpova dobijenih na poklon. Iz bivše kuće jedino sam to detaljno
preselila, ostalo je ionako bio život koji se smešta u kutije i džakove za
kojim se, ma koliko sentimentalna u suštini bila, nikad nisam dovoljno
osvrnula. Pomislim doduše nekad da mi baš fali ta jedna suknja, siva somotska
sa nekakvim osušenim ljubičicama. I jedan servis za ručavanje crne boje i jako
čudnih tanjira koji zbog boje i oblika eto nikad nisam koristila.
Dakle, ukusi, mirisi, zvuci i
reči. Kuvanje i kompilacije.
Jedno biće za koje sam
svojevremeno mislila da je čovek mog života, prestao je to da bude onog momenta
kada sam shvatila da on nije čovek za zajedničke obroke i kada je uzeo moju pesmu i dao je nekoj tamo drugoj ženi. Dobro, znam da pesme nisu klupe u
školskoj učionici, al ta je bila moja. Godinama sam putovala dva puta nedeljno
relaciju od dvesta kilometara tamo-vamo, ono gladna, žedna, premorena, smrznuta
il prekuvana u zavisnosti od godišnjeg doba, ali uvek sam znala > I would
meet you anywhere the western sun meets the air. Drugu ženu opraštam al "šta mi
je uradio od pesme Son Volt-a mama" ne. Ne mogu ni da zamislim kakvo bi to
obezvređenje ljubavi koja je nekada postojala bilo ako bih se ja još neki put
udala uz Devastations - Previous Crimes, il predložila nekome da mi napravi
omanji čopor dece uz Another Day, Roy Harper-a. Dakle, šta iskoristiš jednom,
iskoristio si. Prvo pravilo mikstejpova. Jeste kruto i strogo to pravilo, i
nije da ne razmišljam da ga prekršim svaki put kad se čežnjivo zaljubim jer
tada poželim da tom nekom snimim Park Ave. –
Lachrymose Obsequious Vehement Elated, ali i dalje se jasno sećam dana
kada mi je čika poštar u pucketavoj koverti pristigloj iz sada već druge države
doneo tu pesmu. To je bilo vreme sporog telefonskog interneta i ja sam zvala
prijateljice da im pustim tu pesmu i pitam ih šta one mislie da je on mislio
kad je baš nju na disk od sedamsto megabajta uvrstio. I tako poslednjih dana mi
se te pesme iz pucketavih koverata od pre deceniju i više motaju po glavi, a to
nije samo zato što je Merkur retrogradan pa gugl objašnjenje kaže da će
prošlost da nas cepa na velika vrata, da ćemo pogrešno da se shvatamo i posve
krivo učitavamo. A ja bih se, pomislih neki dan, i u žele bombonu učitavala da
je od liriksa sastavljena i da ume da peva. Čak i kada određena osećanja/misli
nisam imala, ako bi iz teksta neke pesme slučajno u preslušavanju izvirila, ja
bih intenzivirala i ono što postoji i ono što ne postoji. To se valjda zove
mašta.
I svi ti nimalo slučajni ljudi koji nas inspirišu. Oni koji ostaju.
Razni i prolazni. Svi ti koje pamtiš po nekoj pesmi. Oni koji te odrede.
Promene. Zajebu. Nauče na obožavanje. Popakuju i snime tamo neke pesme. Oboje
omot. Napišu pismo. Ne naprave omot. Smeste te u spokoj. Posvete ti pesmu.
Posvete ti mnogo pesama. Probude te. Uspavaju. I tebi bude lepo. Pa posle, u
mom slučaju, godinama godinama posle, pokušavaš da nanovo doživiš tu jednu sasvim
čistu i običnu sreću, ništa uprljanu alkoholom, prolaznim željama i svedenim
osetima. Nego bude to jedna bliskost, ko Doson i Džoi što su u onoj davnoj
tinejdžerskoj seriji umeli, a u pozadini svira Low.
Zapisah se u ovom "kako zvuči kad
retrogradni Merkur pokuca a ja se malo zaigrala sa Neptunom" osvrtu i zamalo da
zaboravim na drugo pravilo, pesme za mikstejp se uvek biraju sa razlogom, ma
koliko se proces odabira zasnivao na nekakvoj prividnoj spontanosti, ili ga
uslovljavala neka unapred određena tematika. A ovaj odabir, miš-maš pesama koje
poslednjih dana/nedelja slušam na ripit, zaboljavljenih dragosti, novih
favorita i jedne pesme koja je nešto kao podsvest opis onog dana kada sam ga
slagala da se plašim morskih trava jer je to bio jedini način da ga zagrlim.
>Let’s go back up to your
house,
And take our clothes off,
and just push and pull ourselves
until we’re deep inside of sleep.
And with your body next to me,
its sleepy sighing
sounds like waves upon a sea
too far to reach.>
.
01 Joplin Rice – Console
(Hurricane Alaska, 2015)
02 The Memories – My Local Girl
(Home Style, 2015)
03 Sports – Get Bummed (Out All
Of Something, 2015)
04 Herman Düne – Lay Your Head On
My Chest (Strange Moosic, 2011)
05 Luna – Hello Little One (The
Days Of Our Nights, 1999)
06 Bob Corn – I'm Waking Up To Us
(A Century Of Covers - Belle And Sebastian Tribute, 2006)
07 Quiet Hollers – Mont Blanc
(Quiet Hollers, 2015)
08 Grant Lee Buffalo – Honey
Don't Think (Mighty Joe Moon, 1994)
09 Water Liars – Just Be Simple
(Farewell Transmission: The Music of Jason Molina, 2014)
10 Miss Quincy – Record Store
(Your Mama Don't Like Me, 2010)
11 Azure Ray – For the Sake of
the Song (November, 2002)
12 Andrew Bryant – Christmas Down
(snimio onako za praznike :), 2015)
13 Star Room Boys – I Can't Stand
to Be Alone (This World Just Won't Leave You Alone, 2002)
14 Andrew Combs – Month Of Bad
Habits (All These Dreams, 2015)
15 David Ramirez – How Do You Get
'Em Back (Fables, 2015)
16 Lord Huron – The Night We Met
(Strange Trails, 2015)
17 Okkervil River – Seas Too Far
to Reach (Down the River of Golden Dreams, 2003)
